Живот и прикљученија (Одломак)

<...> О родитељи и ви, учитељи и управитељи безлобне јуности, ову вечну књигу отварајте у свако време вашим чадом и учеником, привикавајте их израна да осећају, да познају и да чувствују премудрост, благост и богате даре Творца свога у створењу. Ову саму књигу, без никакве друге, Мелхиседек читајући, свештеником вишњег Бога постао је. Ово је књига Аврамова, Јовљева и свих патријарха, кад јошт није било никакве друге, коју читајући к високој су мудрости, сирјеч к познанству Бога достигнули. Жива и дјејствитељна књига, из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам; а навластито к срцу нашем, Бог говори: небо с сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види; воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина; вода и све што се у њој движе; пролеће, лето, јесен и зима; свако диханије и свако створење до најмањег мравка и мушице. Из све ове књиге Бог говори к свим људма: „Познај, човече, Творца твога, Творца вечнога и јединога, праведнога и милостивога. Нек чувствује срце твоје, зато је створено, јер иначе не можеш бити благодаран, развје чувствујући; и колико више будеш чувствовати, више ћеш благодаран бити, више ћеш благодарити, више ћеш љубити, више ћеш се силити за испунити свету и праведну вољу Његову. И на ови сами начин бићеш благополучан и блажен во вјек вјека, јер си зато створен, словесним умом и бесмртним духом одарен. Буди праведан, буди добар, љуби добродјетељ! Ниси за мало време створен као мрав; вечност те чека. На кратко време добро чинећи, вовјеки ћеш благополучан и блажен бити”. За показати све величество ове божествене и Божије књиге, наш слачајши Спаситељ Исус учи нас и саветује да погледамо не на сву њу, но на најмању частицу ње, за познати из најмање частице ове бешчислене књиге великога Творца и Његову преблагу и премилостиву промисал о свему. Не вели: погледајте на небо и на сунце; не вели: чујте громове и грмљавине. Ово би одвећ много било. „Возрите, вели, на цветке пољске. Ко их тако краси и одева да Цар Соломон у свој слави својој није се могао оденути ни украсити као један од ових цветака? Отац Небесни. Погледајте на птичице по воздуху. Ко их храни и ко их одева? Благи промисал Оца Небеснога!” Ову књигу читајући, премудри Сократ, вечна слава Атине и свега славнога греческога рода и имена, пре Христова пришествија мученик је био за благочестије, праштајући и благословљајући оног истога који му је отров дао.

Ову књигу ко чита са здравим богоданим разумом, и ко њојзи следује, мора доћи к истином богопознанству; и он је (како учи свети философ и мученик Јустин) делом христијанин, ако се словом и не називље христијанин, живећи праведно и богоугодно. Ко ову књигу не види слепији је од слепорођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена, јербо „небеса поведају славу Божију и творење руку Његових возвештава земља”. Ко ово не чувствује, њему је гвоздено у прсима срце. Обучавајте, дакле, млада срца да чувствују: у најмањем лиску, травици и цветку Творца свога да познају; у живљењу и движењу мравка и мушице општега Животодавца Бога да упажају. Учите их најпре овима малима стварма, док с временом кадра буду к сунцу и к звездама ум свој возвисити <...>.

Атанасије Стојковић

ОТ СОЛНЦА НА СОЛНЦЕ

О земље слободе моје, конец желанија мојего, когда ће дух мој на висине твоје попети се, да от туда јестество бољше учити могао ?

Дерзостни смертни, који се отважујеш очи твоје у безконечност послати и у неизглаголаном восхишченију онај океан блажењејших позоришч гледати, дозволи да и ми от части участници радости твоје будемо, да и ми от солнца на солнце попнемо се, от света на друге свете возлетимо…

Чытанне з каментарыямі:

у чым пафас тэкстаў, наколькі ён абумоўлены часам і асяроддзем, як суадносіцца з тэндэнцыямі ў іншанацыянальных літаратурах.

ВУК КАРАДЖЫЧ – ПІСЬМЕННІК І ФІЛОЛАГ

Задача: Паглыбленае азнаямлення з навуковай і творчай спадчынай слыннага сербскага пісьменніка і філолага.

Дадатковыя ўстаноўкі:

Адзначаць тое, што праміналася ў лекцыях.

Вылучыць у спадчыне Вука асаблівае з пункту гледжання этналогіі і гісторыі.

Выходзіць на параўнанні з беларускім матэрыялам: тыпалогія моўных праблем у сербаў эпохі Вука і ў беларусаў у ХХ ст. (“Рознасістэмнасць”, “вольніца” ).

Паведамленні студэнтаў

Вук Караджыч як этнолаг (агульны погляд).

Народныя песні, іх героі ва ўспрыманні Вука.

Вераванні і звычаі сербскага народа ў Вукавых запісах.

Зборнікі народных апавяданняў, прыказак і прымавак.

Прадмова да 1-га выдання «Сербскага слоўніка».

Вук Караджыч як крытык і палеміст.

Першае і другое сербскія паўстанні ў творах Вука.

Вук Караджыч і Расія.

Праца з тэкстам:

Вук С. Караџић

КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ

(Одломак)

Ђорђе Петровић, звани Кара или Црни, родио се између 1760. и 1770. године у округу крагујевачком, у селу Вишевцу, као син једног сељака по имену Петронија, и још у раној младости отишао је са родитељима више у брда, у Тополу. Карађорђе је учествовао већ у првом покрету Србије који је плануо у очекивању доласка Аустријанаца године 1787, још пре него што су стигли, и то је било пресудно за цео његов живот. Био је принуђен да бежи, а како није хтео да остави оца¹, узео је са собом и сву његову покретну имовину и стоку и тако пошао према Сави. Али што су ближе прилазили реци оцу је било утолико теже и он је често саветовао да се врате. И још једном најенергичније кад су видели Саву пред собом: „Покорићемо се, – рекао је, – и они ће нам опростити. Не иди у Аустрију, сине, тако ти мога хлеба, не иди!” Ђорђе је остао неумољив, а отац је најзад био чврсто решен. Рекао је: „Иди онда сам преко Саве, ја остајем у Србији”. „Како, – одговорио је Карађорђе, – да доживим да те Турци лаганим мукама уморе? Боље је да те убијем одмах!” Дохватио је пиштољ, опалио на оца, оборио га и рекао једном од слугу да га дотуче. У наредном селу рекао је људима: „Сахраните ми оца тамо, попијте нешто за његову душу”. Оставио је све што је носио са собом, испоклањао стоку и отишао преко Саве.

Ово дело, којим је почео своје мужевне године, избацило га је из обичног тока живота. Са фрајкором се вратио као подофицир; али како му се при подели медаља учинило да је неправично занемарен, отишао је као хајдук у планину. Доцније се помирио са пуковником Михаљевићем, отишао по закључењу мира са другима у Аустрију и постао чувар шуме у манастиру Крушедолу. Ни Аустрија му се није свидела за дуже време. Под хаџи-Мустафом није имао чега да се плаши. Вратио се и прихватио свога посла. Дахијска насиља су га повукла у устанак у којем је сад играо тако важну улогу.

Био је то необичан човек. Седео је понекад данима не говорећи ништа и грицкајући нокте.

Кад би неко хтео да говори с њим, он је окретао главу у страну, и није одговарао ништа. Кад би попио мало вина, постајао је разговоран. Ако би се развеселио, водио је коло.

До украса и сјаја није му било стало. И у доба највеће моћи носио је увек старе плаве чакшире, стари изношени ћурак, добро познату црну шубару. И његова ћерка је, док је он владао Србијом, ишла са ведром на воду као и све друге девојке у селу. Па ипак он, зачудо, није био неосетљив према дражима злата. Ко би га видео у Тополи сматрао би га сељаком. Крчио је шуму са момцима, наводио воду на воденицу; после би хватао рибу са њима у Јасеници. Орао је и копао, свој руски орден покварио је стављајући обруч на неко буре. Тек у борби је постајао ратник. Кад би га Срби видели да долази окружен момцима — било је лако познати га: веома висок човек, широких рамена, великог носа — охрабрили би се. Он би скочио с коња, јер се најрадије борио пешке. Иако му је лева шака остала крива од неке ране из хајдучког времена, ипак је изврсно руковао пушком. Где би се он појавио, Турке је обузимао страх. Веровали су да је победа с њим.

Волео је утврђен ред и, мада неписмен, ценио канцеларије. Пуштао је радо и дуго да ствари теку на свој начин док му не би дојадиле; она је чак и његова правда била силовита и ужасна. Заклањајући се за његово име, његов једини брат је дозвољавао себи много шта, а Карађорђе је то дуго трпео. Али кад је његов брат најзад силовао неку девојку и њени рођаци се гласно жалили да је због таквих ствари почео и устанак против Турака, Карађорђе се толико наљутио да је овог јединог брата, којега је волео, обесио о кућна врата. Мајци је забранио да плаче за њим.

Иначе је био доброћудан; али кад би се наљутио није се могао обуздати. Није имао времена да каже момцима да убију некога. Сам је убијао свога противника и није штедео никога. Убио је кнеза Теодосија иако му је овај помогао да дође до достојанства. Кад би се тако нешто завршило, Карађорђе је плакао и говорио: “Бог убио онога ко је почео свађу!” Ипак није био осветољубив. Кад би једном нешто опростио, никад се више није сећао претрпљених увреда.

Такав је био Карађорђе, природа необичне снаге, једва свесна сама

себе, у којој се потмуло кува и ври, мирна док је тренутак не би узбунио, а онда није више господарила собом (…)

Пытанні да тэкста:

Што мы ведаем пра героя гэтага ўрыўка?

Якія моманты лёсу і рысы характара вылучае Вук?

Як прадстаўлена асоба Кара-Георгія, правадыра Першага паўстання, у сербскай літаратуры наогул?

Хто з рускіх пісьменнікаў звяртаўся да гэтай асобы?

Ці ёсць адрозненні ў вядомых вам інтэрпрэтацыях вобраза?

Літаратура асноўная:

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 3. – Мн., 2004.

Караџић Вук Стефановић. Српске народне пjесме. І - ІV. – Београд, 1987.

Караџић Вук Стефановић. Српске народне пословице и друге различне као оне у обичаj узете риjечи [ Беч, 1849]. – Београд, 1977.

Караџић Вук Стефановић. Српске народне приповиjетке. – Београд, 1987.

Літаратура дадатковая:

Чарота І.А., Трус М.В. Югаславянскія літаратуры. Вучэбны дапаможнік.. – Мн., 1999.

Deretić Jovan. Kratka istorija srpske književnosti. – Beograd, 1987.

Вук Стефановић Караџић и Црна Гора: радови са научног скупа, Титоград, 16. и 17. априла 1987. – Титоград: Ц АНУ, 1987.

ЁВАН СТЭРЫЯ ПОПАВІЧ НАД ЧАСАМ

Агульная ўстаноўка: Прасочваць (і даказваць) універсальнае значэнне спадчыны Ё.Стэрыі Попавіча, магчымасці яе актуалізацыі.

Паведамленні студэнтаў:

Ідэі асветніцтва ў творчасці Ёвана Стэрыі Попавіча.

Жанрава-стылёвыя асаблівасці драматургіі Ё.С. Попавіча.

Актуальнасць драматургічных твораў Стэрыі Попавіча.

Нацыянальны каларыт і змест п’ес Ё.Стэрыі Попавіча.

Тыпалогія калізій у камедыях Ё. Стэрыі Попавіча параўнальна з творамі іншанацыянальных літаратур.

Праца з тэкстамі

J. Cтериjа Поповић

1) НА СМРТ JЕДНОГ ЗЛИКОВЦА (Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 2. – Мн., 2002. С. 214)